“Preporod” o zločinu počinjenom u jami Čavkarici 1941. godine

Date:

U organizaciji koordinacije bošnjačkih udruženja iz Mostara u subotu 29. avgusta 2020. godine na lokalitetu jame Čavkarice kod Berkovića bit će obilježena 79. godišnjica zločina počinjenog nad Bošnjacima Bileće.

Ovaj zločin preživjela je jedino Hadžera Ćatović Bijedić.

U jami je boravila 73 dana. Hadžera Ćatavić Bijedić na ahiret je preselila u 94 godini života u gradu Randersu (Danska) 15. januara 2014. godine. Dženaza-namaz klanjana joj je 22. januara 2014. godine u haremu Grančarevo kod Trebinja, gdje je i pokopana.

Tim povodom, podsjećamo naše čitatelje na tekstove koji su objavljeni o ovoj temi u Islamskim informativnim novinama (IIN) “Preporod”.

Integralno objavljujemo tekst Ahmeda Mehmedovića pod naslovom “Sedamdeset i tri dana u jami Čavkarici”, objavljen u Preporodu 1989. godine, broj 21/461, strana 11 i 13., a u prilogu ističemo fotografije tekstova novijeg datuma.  

“Kada su četničke horde avgusta 1941. godine krenule u akciju ličenja muslimanskih sela na potezu Bileća-Berkovići-Stolac-Nevesinje, nisu ni slutili žitelji sela Džečе, (dvadesetak kilometara od Bileće prema Stocu) da će gotovo svi skončati u jami, svojoj zajedničkoj grobnici.

Oni nisu htjeli da bježe, nisu se obazirali na upozorenja opreznijih da se sprema pokolj, da valја bježati, zlu se sklanjati s puta. Mislili su: zašto da bježimo sa svojih ognjišta, mi nikome ništa nismo učinili, nikome zlo nanijeli, od nas nikome ni dlaka s glave nije falila, niko nema razloga da nam se sveti. A, prevarili su se.

Tih dana je stradalo gotovo cijelo selo, sto šezdeset i jedna osoba, svi Ćatovići, drugog prezimena u selu nije ni bilo. Oko 140 Ćatovića je bačeno u jamu Čavkaricu na Trusini kod Berkovića, u istoj jami je skončalo još oko 320 muslimana iz drugih sela sa ovog područja. Ukupan broj svih stradalih u ovoj čistki prelazi se­dam stotina.

Prvo su iz Đeča poveli dvadeset ljudi, povezanih, iznad sela da ih pobiju. Nekoliko ih je pobjeglo. Njih 14 je pobijeno, masakrirano, iskasapljeno. Neki četnik je dobio viši čin, jer se isticao u mučenju i masakriranju nedužnih ljudi. Još jednom ih je, mrtve, poklao.

Dok su ovi u Šutici orgijali nad iskasapljenim tijelima, ostali četnici su iskupljali preostali narod iz Đeča i drugih sela da ih, kako su im govorili, povedu na “sigurno mjesto”. A, vodili su ih u smrt, u neslućene muke i poniženja. Govorili su im: “Ne bojte se, nećemo vam ništa, mi ćemo vas čuvati. Ponesite nešto sa sobom, da vam ne bude hladno, hladne su tamo večeri”. Licemjeri. Sav taj svijet su dojeterali do Berkovića, u “sabirni centar”, i tu zanoćili. Orgijali su do zore, ubijali, mučili, silovali žene, djevojke, djevojčice, nene. Hartija nije u stanju da na sebe primi opis patnje i poniženja. Otimali su djecu iz naručja majki i klali, bacali mrtve u septičke jame.

Ima nešto što je gore i od smrti – poniženje. Pogotovo kad se to uradi nedužnom svijetu. Sutradan su ih poveli na Trusinu, u zajedničku grobnicu, u jamu Čavkaricu. Pred jamom su, pričali su mi preživjeli, na obližnjoj ledinici, opet dali oduška svojoj mržnji. Opet su mučili, silovali, sa golim muslimankama kolo “igrali”, a onda, jedno po jedno, ili čitave familije počeli bacati u jamu duboku oko 70 metara.

Toljagom u glavu i gurni u jamu! Tako 467 puta. Ljudi – zvijeri su bili zadovoljni. Okrenuli su se i otišli. Odozdo su se čuli krici i jauci umirućih. Mirno su se vratili svojim kućama, svojim ženama, svojoj djeci, kao da se ništa nije desilo.

Jedna osoba je, ipak, preživjela tu strašnu golgotu. To je Hadžera (Ćatović) Bijedić. Ona je u jami, mukama, na raspadajućim tijelima svojih najbližih provela sedamdeset i tri dana. U atmosferi pakla. Uz posljednje trzaje i jecaje umirućih. Sedamdeset i tri dana i sedamdeset i tri noći. Toliko ih je nabrojala. Ona je, odozdo, iz užasa, vidjela krpicu neba i tako računala dane – godine. Molila AIlaha dž.š. da joj pomogne, šaputala dove i sureta. Išaretom klanjala. I, nadala se. Evo njene priče, ona ima pravo da govori

“Bilo je to 1941. godine u devetom mjesecu, imala sam tada dvadeset godina. Rekli su nam da se odloži oružje, da nam se ništa ružno neće desiti, ako budemo dobri. Uzeli su ljude između nas i odveli. Tu noć su odveli sposobne ljude i istu noć, iz više sela, pobili. Čuli su se pucnji. Ostalo je u selu nešto ljudi. Nas su skupili: ljude, žene, djevojke, djecu, starce i potjerali. Skupili smo se u one zgrade u Orahorovici i tu prenoćili. I onda su nas prihvatili otale iz one zgrade i pravac Fatnica. Bio je stražar na onome mostiću, i nisu nam ništa tada radili, samo nas je tuda propušto. Milovo je djecu i davo him bombone. I kad smo prošli u Surdup. Tu smo prenoćili. A , ovamo na Planoj je bila borba. Mi smo ti tu. Bog ti dao, noćili u tome Surdupu.

Rašćerali su Planu, što je ostalo, pobjeglo je za Bileću. što je izginulo, izginulo. Izginulo je od Plane do Berkovića sedam stotina. Mislim, po putu što je izginulo i mi vamo što smo zaglavili. Ujutro kad nisu mogli ništa Bileći, vratili su se. Prihvatili nas. U Kalcu smo jednu noć prenoćili, a onda su nas poćerali, ne mere za Bileću, more za Stolac. Doćerali su nas na Divin i tu govor držali da neće tome narodu ništa biti.

“Ne bojte se”, jer tu je bilo stvarno ljudi, ne treba dušu griješiti. Doćerali su nas na Berkoviće, u džandarsku stanicu (o epizodi mučenja i zlostavljanja, klanja i silovanja, Hadžera nije mogla da priča. Previše je užasno). Otole ti je jutro svanulo i otle su nas poćerali. Ljude su razdvojili, tamo su hi ubijali, čuli smo pucnjavu, šta su him radili? Bilo je u novinama. Podećali nas, ne može sada za Stolac, može za Nevesinje. Za Nevesinje, pa u jamu Čavkaricu, na. Eto ti, dokle su nas varali. Mi smo znali istu noć, ali koja korist. Hajd ‘ iz njihovije šaka pobježi. Sabralo nas u onu dolinu. Sve partija po partija dokle sam i ja došla na red. Gledala sam kad su hi gonili. Udarali hi Bogomi po glavama..Doćeraj nas po familiju, po dvoje, otud jedan otud drugi, koliko hi je bilo. Udare te po glavi i hajde. Tako su i mene klepili i eto ti. (Pokakazuje mi biljeg na glavi veličine dva prsta, bez kose). E, kad mene zaboli ovo, ne znam jesam li živa ili mrtva. Ja nekad po pet dana ne znam đe sam. Sudbina taka, šta moreš.

Ja sam na lijevu stranu zaronila, kad su me bacili, na ta tijela koja su prije bacili. Udarali su me po glavi. Veliku sam ranu na glavi imala. Ja sam na tu ranu metala mašinu i zemlju, a iznijela sam veliku ranu, pa su mi je liječili špiritom. Pobacali i hajde. Sve mrtvo, sedam osam dana je bilo da se čuje, rećemo djeca, i avaza i jeke. Jedna je žena živjela, Alija, nevjesta, ona je živjela 30 dana. Bile smo pod jednim jorganom. Nosili sa Dabra jorgane i deke, mislili jadni, da nas vode za Nevesinje. Donijeli deke i jorgane do jame i pobacali dolje za nama. I onda mi našle tu jorgančinu i pokrivale se. Ležale smo na mrtvima. Jedno sedam-osam dana su se čuli jecaji i osjetilo mrdanje, a onda je utihnulo. Nastala je grobna tišina: samo ja znam šta je to grobna tišina, ja sam je doživjela. Ne daj Bože nikome. Samo nas dvije. Pričale smo o svemu i plakale. Pričale kako nas doćeraše, kako nas bačiše, kaćemo pomrijet!. Šta ćemo, sve mrtvo, a mi žive. Dok je nije nestalo, alahimanet. Hadžera, na Božiji tevećel. Kad sam se trideseti dan probudila, našla sam je mrtvu.

I, da izvineš, od tri mjeseca pobacila. Valjda su nju više tukli i provocirali. Da je ustaška žena. A nije, Bogomi sine, tu ustaše bilo, koliko jesi ti bio. Ili, mi da smo nekom na put stali, ne do Bog, mislim, tijem Srbima, Bože sačuvaj. Ma kaki, to u nas niko nije imao pojma sa ustašama i da smo mi nekog mrzili i da smo nekome zlo nanijeli, i zlo mislili. Pazili se, Bogomi, nismo mogli ljevše, sve sa njihovijem djevojkama družile se. Ona pođi crkvi, nema džempera, podaj joj mi, ko i mi od njih. Tako je vladanje bilo. Pa zato je nama i začudo bilo, zato su meni muke bile, ja sam to preživljavala, najviše me boljelo što smo na pravdi Božijoj..

Da smo poslušali našeg tetića možda ne bi nastradali. Imao je kuma s Meke Grude i rekao je bježite, ništa mi pomoć ne možemo. Znači, nadvladala je rulja i onda tu nema šta. Dervo je bilo ime tome tetiću, to je onog Sajta Ćatovića, ja i Sajto od dvije sestre. On je kuma imo. Došo i kazo: Dervo, kupi familiju i bježi. A  ko će ostaviti ognjište, ništa nismo krivi ne bojimo se, osim dragog Allaha. Bilećki srez nije uradio nikakva zločinstva Srbima.

I, nije sigurno. Bili su krvopije, dašta, nisu ljudi bili. Ko god zlo radi, on čovjek nije. Taman da je moj otac ili brat. Bilo je ljudi da štiti, ali nije moglo tad ništa učinit. Bilo je od tih ljudi i kajanja, kasnije, ne boj se ti i dugo kajanja, šta se uradilo od tih sela. I šta se učinjelo. Ja sam hi slušala u moje uši. A ima hi i danas da se kaju. Jedna komšinica, Srpkinja, vazda je plakala za nama i kukala, šta se uradi, što se dozvoli šta li bi. Ništa, Bogomi, tako se zaljuljalo i tako odljuljalo.

I đe sam ono stala, ja, kasnije je ona umrla, trideseti dan, duša joj je ispala. Ostala sam sama sa mrtvacima, u mraku. Znala sam kad je noć, kad je dan. Pamtila sam. Znala sam đe sam. Nekad mi dođe u pamet pa molim Boga: Allahu dragi Ti meni uzmi dušu, svima si uzeo dušu, uzmi i  meni. Fala Bogu kad sam ostala u pameti, Dragi Allah me je sačuvao sedamdeset i tri dana. A, plakala sam, Bogomi, nekad šuti, nekad plači. Ništa nisam jela. Čobani bi ponekad baci koricu hljeba. Nekad sam fatala, a ponekad ne ufati. Jednom su mi u hljeb ubacili živu sodu. Vako, dvije file hljeba, uvezane žicom. Bilo je nečim posuto, ja mislim šećer, šta ja znam. Bogomi, ja založila jednom, pa i drugi put, pa  Bogomi i treći put, glad oči nema. Popeče mi usta, otrnu mi jezik. Sama sam sebi zamislila, dragi Allahu, pa  ovo su meni bacili otrov, da se otrujem. Suđeno mi vako da patim pa šta ja mogu. I ја sam evo ostala. Nije ti ga po jelu, nikad ti ova Hadžera živa ne bi ostala. Dragom Allahu fala na Njegovoj moći, na Njegovu daru. E, pa to je više pri kraju bilo, tije mojije dana. Molila sam dragog Allaha da mi pomogne, da mi nešto pošalje, nisam više mogla izdržati, patnja je bila pregolema.

Onda mi je Dragi Allah radi ibreta poslo čavke, čavke su meni dolijetale na prsa, i tri puta. Zato se jama i zove “Čavkarica”. Mislila sam, šta je sad ovo. Tjerala sam hi, naletosum, od sebe. A onda mi je došlo u pamet. Pa ovo meni Allah šalje pomoć. Treći put kad mi je sletila na prsa, ja je ščepaj. Uzela lijepo i odvrnula joj glavu i iščerupala malo, kako ću je izjesti živu.

Čopnula malo, mala sam, usta, zube. To je meni bilo slađe nego išta, nego ikakav šerbet na ovome svijetu. Kasnije, pa Bože, šta ja ovo radim, šta je ovo meni. Kasnije, ko i slano ko i pečeno. Zaklela bi se da je kasnije bilo pečeno. Kasnije malo čerupni, pa ostavi, i tako alahimanet. Bogu na amanet. Ni sam ga jela više ni pila. A to je više bilo pri kraju na nekoliko dana prije nego će me izvaditi.

I, nakon toliko dana, došli su da me vade. Čobani su kazivali da sam ja tu živa i šta ja znam. Čobani su često sa mnom pričali. Dovikivali su ozgo. Zvali su me: Zejno, nisu mi znali ime. I neko ti je tijem Nevesinjcima pričo tamo, što su  došli. Došli su, bio je petak, oni su mi rekli, četvrtak. Zvali su me: Zejno, јa se odazivala. Kažu, znaš li koliko si bila u ovoj jami, jadna bila. Ja kažem, jok. A , znaš li đe si. U  Čavkarici, da đe. Ležim s mojijem pa evo mene živa, a oni mrtvi, pa eto ti. A, moja Zejno, bi li ti da mi tebe izvadimo? Ja kažem jok, ja sam prikrajčil ovđe, ja sam deveta bila ovđe iz moje kuće. Jah, da je iko drugi ne bi ni progovorila. Mene ovo dolazi na život. (Plače).  Reko’, ja patim ovđe, gotovo sam ispatila pa šta Bog dadne, gotovo sam ispatila pa eto ti. Nemoj, kaže, Zejno,  kad si još živa, mi smo ljudi pošteni, da mi tebe izvadimo. Bogomi, ja kažem, neću. Mi ćemo doći sutra, znači oni su bili u četvrtak, u petak. Rekli su mi do sutra da se smislim, mi ćemo doći. Ja cijelu noć mislim, hoću, neću, šta bi radila. Kad je sve moje mrtvo pa kud ću ja. Mašinom sam kvasila usta. Ima one mašine po krajevima pa cijedi na usta. Velika je to širina dolje, ko ova soba.

Oni su došli izjutra. Bogomi, su porano došli. Zovu, jesi li se smislila, Zejno, da izlaziš više iz Čavkarice. Eto, reko’, jesam. Znaš li ko smo. Znam da ste ljudi. Mi smo, kaže, Srbi. Neka ste, svaka vam čast, brez razlike vjera, ja vas ne razdvajam, samo nek ste ljudi. Pošteni smo, vala Zejno, pošteni, ne boj se. Ništa se ne bojim samo me nemojte nazad. Da me povučete pa da me pustite nazad jopet. Bolje onda da me pustite da umrem vođe na miru, kod njih. Ništa se ne boj, ako si hrabra ko što si bila doslen, da se svežeš, mi ćemo tebe izvaditi, pa onda kasnije šta će bit, to je druga stvar. Jadna ja, hoću li neću li, sve se mislim, dok sam jednom riješila da hoću. Rekla sam him, vratiti me nemojte nazad ja bi vas molila ko svoju braću. Brez razlike što ste, kako kažete, Srbi, halaliću vam moju krv. Ko svojoj braći, pa me ubite, samo me nemojte nazad.

Spustili su mi fenjer na konop, i ovako jedna torbica mala, flaša mlijeka, sira i kajmaka i hljeba. Oni misle more Zejna jest. U Zejne više usta se osušila, ni tamo ni vamo. I govore mi ozgo, pošteni su to ljudi bili, svaka him čast, kažu: pij mlijeka. Reko’, ništa vi ja ne mogu. Na po puta izgasio se fenjer. Oni mislili da ja ništa ne vidim dolje. Ja kažem vratite vi ovo nazad, slobodno. Nisam ja to mlijeko mogla ni piti. Jesam gori kad su me izvadili. Malo sam pihnula. I to su vratili pa spuštali konop. Govore, samo se nemoj vezati oko vrata. Mislim se ako zna kako će se Zejna vezati, Bogomi. Vazda kažem  fala dragom Allahu koji me je držo, već kad sam živa. Nekako su oni napravili kolut pa sam ja provukla ruke, ispod pazuha, pa kad oni potegnu ono će se stegnut, kako su oni to napravili, ja ne znam. I kad sam se svezala, oni su povikali: Jesi li? Ja sam rekla: Jesam, i opet sam zamolila: Samo me nemojte nazad pustiti. Ne boj se i ne boj se.

Asli su oni neko drvo metli, zapela mi je ruka, čini mi se i kad su me izvukli zavikala sam nemojte mi samo ruku slomiti. A slomljena sam sva živa. Poslije, kad su me izvukli, bio je jedan kod te jame, nalet je bilo, gori se nikad ne povraćalo, nikad. Amin. Allahu milosniče, da se nikad i nikome više ne desi, ni jednome narodu. Dakako nego ni jednom. Vikali su, nekije ljudi izbilo pa zavikao je nekakav, što ste vadili ustaškinju. Kaže, trebalo bi je ubiti.

A ovi što su me vadili nisu se obazirali na to. Prvenstveno taj Radovanović, dva su bili Tamindžije i, još je živ, Hrmović Đorđo. I naložili su vatru, pado je malo snijeg i kiša. To je bilo u  11. mjesecu, hoće li tako biti, to je bilo sedamdeset i drugi, i treći dan. Meni se vako prevrnu u glavi, od zraka, haman. Ja kažem, bačiste me. Vadite me iz jedne, a bacate u drugu jamu. E, ne boj se, kažu, ne bacamo te.

I sjela sam vako. Stavljali su mi neke krpe na usta da me čisti zrak ne uguši. Ama lešina sam ja bila kad su me izvukli, šta ti je. Same kosti. Bile su, vala, dvije žene kod mene pa me pridržaše. Čuvale hajvan, šta li. Kažu, ne boj se, jadna, naložili vatru da me ogriju. I one dvije žene plaču. Ne plačem ja, Bogomi, ne mogu više plakati. Meni se ono prevrnu u glavi, ne znam ni đe sam ni šta sam.

Daju mi mlijeka. Dajte mi vode, davali su mi i vode. Možeš jest, kažem, ne mogu. I tu koliko su bili, sahat ili dva, to ti ne umijem reći, u mene  je onda tamo-vamo mozak. I načinjeli su, vako, dvoje drvljadi i valjda su oni donijeli nekih kaputa, šta ja znam i vako metnuli. Kad su me ponijeli na to su me metnuli i prikrili drugim kaputom. Četvorica su njih bila, Bogomi, i daleko otole, od Čavkarice-jadarice, Kasaba se zove. Nije nego Bežđiše. Prelijećem, vidiš li. I tu su me donijeli. Baš je otole jedan čovjek bio, Hromović se zvao, dva Hromovića, jedan Radovanović, nije važno, i tu sam noćila. Onda je ovi Radovanović došo s konjem izjutra i metno me na konja i doveo me svojoj kući u Lukavac. I bila sam tu osam dana kod njega. Malo se oporavila. Onda su me prebacili vamo bliže, kod komšija. Oni su me pridržali, svaka him čast. Nastranu i vjera, njima njihova meni moja i gotovo.

I došli smo na Divin, tu smo prenoćili. Na konju me dotjerali, nisam mogla na noge, otac ovoga Radovana i predao (me) tu. Tu je bilo dosta ljudi u kafani kad su mene tuđe predali, oni pitaju ko će me primit. I taj Krnjević, isto Srbin, to je bio naš komšija u Fatnici, me primio.

I dva mjeseca sam kod njega bila u Fatnici, eno pod Pervanima, ona velika kula. Dva mjeseca  kod tog Krnjevića. I njemu čast mrtvu, njemu njegovo meni moje, držao me i on i njegova žena, ne more bit bolje. Sitna su mu djeca bila. Troje djece, i njega su ubili, a ja sam ostala sa ženom i tom djecom. Onda su mene otole digli na Orahovice i tu sam ja bila do proljeća. Kod svih ljudi kod kojih sam ja bila, svi su me pazili, ne more bit ljepše. Razgovarali me. Ovaj se Kundačina zvao. Govorio je i opet će se pušiti iz dimnjak na Đeču. Ja kažem nikad. Ovaj Kundačina nam je prvi komšija bio. Imo je dućan. I, Bog ti pomogo, tu su nailazili partizani i hrane mi davali, i robe mi davali. Preko noći je njih nestalo. Pa poslije do nekoliko naišli su četnici, a partizani su pobjegli.

Da sam kadra bila i ja bi pobjegla u šumu, onije dana zamakla pa bila partizanka, no ne mogla. Imam nešto boračke, jope su mi nešto priznali. Dosta fala Bogu, koliko bi, Jalah meni Bože pomozi i meni i svakome. Bila sam ko niko i niđe, ko bauk, e to pitaj je (pokazuje na jetrvu, koja joj je i amidžišna), nas smo dvije od dva brata i bile udate za dva brata, evo ovđe.

Ovđe živimo pedeset godina. Kad me je moj muž zaprosio imala sam ja onda sedamdeset tri kile. E, kakva sam ja onda bila, ljepotica, da ti sliku donesem. E gledaj sad, krnjava Hadžera, a gledaj onda. Bog ti pomogo, i tebi i tvojoj djeci, ja Resulalah, eto ne znam gdje sam stala. Ja, fino mi je bilo s mužem i s famili­jom. Kad me je prosio rekla sam mu: a, šta će ti “raspalo”. A on kad me je ugledo, poludio dašta, zaljubio se, jadi ti kraj ne znali.

Kršan mi je muž bio. Kad mi je umro, mal’ nisam pomahnitala, i onda umal nisam pomahnitala. A, dobro nam je bilo. Ja sam ti, moj dragi, ostala bez roditelja kad mi je osam godina bilo. Nas su tri sestre ostale. Kad su nas bacili, sestra je imala dvanes godina, a meni je bilo dvades, od amidže mi majka, žena, petero djece, ja deveta bila iz kuće: nena Zejna, strina Arifa, djeca Avdija, Sabrija, Ćamila, Safa i Ramiza, moja sestra Sabira i ja.

A amidža mi je s konopa pobjego. On je živ, eno ga u Mostaru. Njemu je ime Mustafa i sad je živ. Ima dva sina, ponovio imena Avdija i Sabrija. Dobio i šćerku i dao joj ime Safa, umrla je. A, stradali su sinko iz ovih sela: s Plane, Đeča, Fatnice, Berkovića,Orahovica, Bijeljana, Dabra… I, kažem ti, da Bog da više nikad. Amin. Ni Muslimanu ni Srbinu, ni Hrvatu i nikome  Bog nedo. Bože sloge, a što će ko vjerovat nek vjeruje. A ja vjerujem u duši sam muslimanka i gotovo. Hromovići,  Radovanovići su dolazili kasnije da me vide. Samo je od te četvorice Đorđo Hromović živ.”

(Hasan Eminović/Preporod.info)

Share post:

Subscribe

spot_imgspot_img

Popular

More like this
Related